U jezgru svakog bića kuca plod.
Jabuka nije predmet – ona je postojanje.
Ne ime, ne figura, ne lice – već tišina između ugriza i truljenja.
Jabuka je misaoni oblik čoveka.
Nosilac čežnje da se bude ceo, ali i svedok neizbežnog raspadanja.
Njena koža je tanka kao granica između spolja i iznutra, između onoga što pokazujemo i onoga što krijemo.
Ispod te kože – ranjivost, slatkoća, tamnilo.
Ona govori o telu bez oblika, o duši bez religije.
O zrelosti koja se meri u tišini propadanja, ne u sjaju površine.
U jabuci se ogledamo ne po sličnosti, već po sudbini.
Jer čovek, kao i jabuka, nikada nije celovit.
Uvijek već zagrizen. Uvijek već promenjen.
Nosimo tragove pogleda drugih, dodira, zuba vremena.
I sve što ostaje jeste jezgro – mala tiha istina u središtu mesa.
Ovo nije serija o voću. Ovo je elegija o trajanju.
Meditacija o nežnosti koja trune, i o smrti koja ne dolazi naglo, već kaplje —
kroz svetlo, kroz boju, kroz pogled, dok ne ostane samo oblik koji više ne govori, ali sve kaže.
24.07.2025.
